PRODANA DUŠA
Nenad Dunović
Purpurni zraci izlazećeg Sunca zavlačili su se između stoletnih stabala bukve i hrasta,bojili su purpur grube i ispucale kore, stvarali neki čudan,pomalo avetinjski svet neuobičajenih senki i pokreta.
No,zamišljeni jahač na snažnom,za borbu oklopljenom konju nije imao oko za lepotu neobičnog prizora koji ga je okruživao. Ne,njega nije zanimala priroda!On je sve svoje misli usredsredio na predstojeće trenutke u kojima je trebalo da se odluči njegova budućnost.Od toga kako će se odvijati događaji koji su nailazili zavisila je njegova sudbina,zavisilo je ispunjenje njegovog dečačkog,a kasnije i mladalačkog sna...
Uzdahnuo je duboko i prošao prstima kroz kosu.Na njegovom boku zadrhtao jedugi,od oca nasleđeni vilenjački mač,no, mladić senije nimalo uzbudio.Znao je da se mač oglašava drhtanjem jer se približavao čarobnjakovoj pećini,a mač,kao i svaki drugi koji je iskovan u tajnim kovačnicama praiskonskih šuma,drhtao je u blizini svega što je nadmašivalo normalna ljudska bića,bilo po snazi,bilo po sposobnosti za čaranje...
Odjednom,kao neka gadna izraslina na zdravom tkivu,iz tla bez drveća ka nebu je stremila kamena litica,slična zidu kojeg je poneo neki div,a onda se umorio pa ga tu,usred šume,ostavio za sva vremena.
Tačno u sredini litice,kao oko,ili kao velika usta,stajao je tamni otvor pećine.Osetio je kako ga nešto čudno steže između stomaka i grudi,ali nije dozvolio da ga uhvati panika.Čarobnjak je važio za jednog od onih dobrih i pričalo se da je rado pomagao ljudima kad su dolazili sa svojim molbama.
Konj se samo zaustavio na nekoliko koraka od otvora ulaza i jahač samo skliznu u meku travu.Njegova stopala obuvena u mekane čizme nisu proizvodila nikakav šum dok je prelazio to malo praznog prostora koji ga je delio od otvora u kamenu.
Zastao je.Na licu je osetio strujanje hladnog vazduha.I kao da je čuo udaljen huk.
To mora da vetar zavija kroz pećinu,pomislio je i zakoračio u tamu.
Sačekao je nekoliko trenutaka da mu se oči priviknu na pomračinu,a onda hrabro zakoračio kroz hodnik.Malo kasnije pred njim se ukazala prostrana odaja,a usred nje gorela je vatra.Pod je bio posut peskom.Po gotovo glatkim zidovima igrale su senke vatre.
Odaja je bila prazna.
Mladić se osvrnu na sve strane.Nikoga.
-Tu sam...-začu se glas odozgo.
Iz teške tame ispod tavanice koja nije mogla da se vidi spuštala se ljudska prilika uvijena u jarko crvenu tuniku.Bela kosa vijorila se kao zastava.Mladić proguta pljuvačku.Nije bilo ni konopca ni neke platforme-prilika je,jednostavno,polako klizila ka dole viseći u vazduhu.
Čekajući da se čarobnjak spusti na pesak,mladić kleknu.
-Hm-promrmlja čarobnjak trepnuvši najzad na stopala.-Postajem sve teži i teži...
Zagladio je dugu belu kosu unazad,nakašljao se,a onda se ispravio.
-Da čujem,sinko,koja te je muka nagnala da dođeš čak ovamo?Ti si iz plemena Dok ako se ne varam?
Mladić klimnu.Zaista je bio iz plemena Dok.
Ustade i zagleda se čarobnjaku u oči.Starac kao i svaki drugi,pomislio je,ali to,naravno,nije rekao.Kazao je nešto sasvim drugo:
-Želim da postanem lovac na zmajeve!
Čarobnjak izvi levu obrvu.U uglu usana javio mu se osmeh.
-O,to baš i nije tako sitna želja.Ni manje ni više nego ubica te žgadije koja bljuje vatru...Gadan je to soj,sinko!Samo najjači i najhrabri mogu sa uspehom da se nose sa zmajevima.A da li si ti dovoljno jak i dovoljno hrabar za to?
Mladić stisne šake.U njegovim očima blještala je sunčeva vatra.
-Nego šta!-dreknu.-Učili su me najbolji ratnici u plemenu,vežbao sam sa najbržim trkačima,a snagu razvijao sa najjačima... Samo mi treba amajlija -zaštitnica!zato sam došao kod tebe,čarobnjače...
Čarobnjak protrlja šake.
-Dobro,došao si na pravo mesto...Imam baš jednu za borce protiv zmajeva...Evo...
Iz nabora svoje tunke izvadio je kožnu kesicu vezanu uzicom i pružio je mladiću.
-Uzmi...i neka te čuva od svakog zmaja!
Mladić obesi kesicu oko vrata.Lice mu je blistalo od sreće.
-Šta da ti dam zauzvrat?
Čarobnjak šleže ramenima.
-Daj mi nekoliko zlatnika...čisto da pokrijem svoje troškove...
Mladić dohvati kesu iza pojasa.Bila je teška i puna.Dobacio ju je čarobnjaku.
-Sve je tvoje...I hvala...
Izjurio je iz pećine,uzjahao konja i odgalopirao kroz šumu,nestrpljiv da ode u Zmajevske planine i da se sukobi sa svojim prvim zmajem.
Čarobnjak je sedeo pored vatre okrećući iznad plamena krompir naboden na dugački štapić.Nešto je tiho pevušio.
Plamen se odjednom zanjihao i u pećinu stupi ogromna senka.Čarobnjak podiže glavu.Zagledan u čarobnjaka sa ona svoja tri oka,veliki zmaj stajao je na izlazu iz hodnika.Iz nozdrva mu se izvijao dim.
-To si ti,Boldvine- reče čarobnjag i ustade.-Kojim dobrom?
Rožnate ploče kojima je zmaj bio oklopljen tiho zaškripaše.
-Dolazim da ti platim...
-A to?Ako,ako,dogovor je dogovor- reče čarobnjak i priđe još bliže zmaju.
Izgledao je nekako sićušan naspram moćne zveri.
Zmaj ispruži prednju nogu.Među kandžama je blistao veliki dijamant.Čarobnjak ga uze i poče da ga zagleda.
-Lep je- reče.
Zmaj klimnu glavom.
-Lep je bio i onaj momčić...Na...
Pred čarobnjakove noge pade ona ista kožna kesica koju je mladiću dao kao amajliju.Sagnu se i uze je.Zamišljeno ju je odvagnuo nekoliko puta,a onda slegnu ramenima.
Zmaj se okrenu i pođe u hodnik.Nije imao nameru da se zadržava u blizini tog čarobnjaka,čoveka koji je zarad svetlucavih kamenčića izdavao svoj rod.
Zmaj se izgegao iz pećine,zamahnuo svojim moćnim krilima i vinuo se u vazduh.
Dok je leteo ka Zmajskim planinama,razmišlljao je o tome kako su ti ljudski mladunci baš glupi kad veruju da ih nekakva kožna kesica sa kojekakvim dragularijama može zaštititi od plamena,repa ili kandže zmaja...Za to je bilo potrebno mnogo više od neka amajlije.
Zmaj je odleteo,nebo nad šumama se smračilo,čarobnjak je sedeo uz vatru i pekao krompir.
Kao da se nikad ništa nije ni dogodilo...